17:1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veæ se skupljaju grobari.
17:2 Rugaèi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.
17:3 Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neæe da udari.
17:4 Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neæeš da opstanu.
17:5 K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oèi gasnu,
17:6 narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.
17:7 Od tuge vid mi se muti u oèima, poput sjene moji udovi postaju.
17:8 Zaèudit æe se zbog toga pravednici, na bezbožnika æe planuti èestiti;
17:9 neporoèni æe na svom ustrajat' putu, èovjek èistih ruku ojaèat æe još više.
17:10 Hajde, svi vi, neæete li opet poèet', tÓa meðu vama ja mudra ne nalazim!
17:11 Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.
17:12 'U noæi najcrnjoj, dan se približava; blizu je veæ svjetlo što tminu izgoni.'
17:13 A meni je nada otiæi u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.
17:14 Dovikujem grobu: 'Oèe moj roðeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'
17:15 Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreæu moju tko æe ikada vidjeti?
17:16 Hoæe li u Šeol ona sa mnom siæi da u prahu zajedno otpoèinemo?"
Created with HTMLCompiler by BibleDatabase